CogniFit - Demencija

Šta je demencija? Termin demencija, posmatrano u kontekstu dijagnostike, se odnosi na opadanje i gubitak kognitivne funkcije (na primer, kratkoročne i dugoročne memorije, pažnje, izvršne funkcije i rezonovanja) koje može pratiti širok spektar neurodegenerativnih bolesti kao što su Alchajmerova bolest, Bolest Levijevih Tela, demijelinizirajuće bolesti, ili stanja kao što su alkoholizam i HIV (SIDA). Ovo je drugačiji slučaj u odnosu na efekte nekih tretmana na mozak kao što je to kod hemoterapije.

Demencija se najbolje može definisati sa aspekta ozbiljnosti posledica koje sa sobom nosi, koje mogu da ometaju svakodnevni život i u zavisnosti od stadijuma, mogu da napreduju od blage faze u umerenu fazu i od umerene faze u tešku fazu. Ovakva podela demencije na tri faze ili nivoa težine bolesti je data od strane Svetske Zdravstvene Organizacije (SZO), za potrebe profesionalnih neurodijagnostičara. Da bi utvrdili nivo težine kod demencije, neurodijagnostičari koriste neurokognitivne procene, skale i razgovor sa pacijentima i članovima njihove porodice. U nastavku su objašnjena tri nivoa težine demencije i njihovi simptomi.

• Prva Faza - Blaga demencija: Osoba je sposobna da obavlja poznate, uvežbane dnevne aktivnosti i nastavlja da živi samostalno. Ipak, kognitivne poteškoće su očigledne, naročito kada se radi o skorašnjim događajima i potrebama, na primer, zapažanje i prisećanje mesta gde su stvari nedavno ostavljene, koje je vreme i mesto nekog novog društvenog događaja ili sastanka ili informacija koje su nedavno primljene.

• Druga Faza- Umerena demencija:  Gubitak pamćenja je postao toliko ozbiljan da osoba nije u mogućnosti da živi samostalno. Samo najpoznatije i automatske rutine su zadržane. Nove informacije se zadržavaju samo na vrlo kratak vremenski period, ponekad na nekoliko sekundi. Osoba ne može da se priseti informacija o sopstvenom identitetu, mestu stanovanja, upravo obavljenih aktivnosti ili imena članova porodice.

• Treća Faza - Teška demencija:Gubitak pamćenja, kako verbalne tako i neverbalne memorije, je toliko uzeo maha da osoba nije u stanju da se priseti bilo koje nove informacije. Osim sitnih preostalih delića, sve prethodne informacije su zaboravljene. Osoba ne prepoznaje čak ni bliske članove porodice.

Zašto neke osobe doživljavaju neurobiološku patologiju demencije kao i njene tragične posledice dok neke, sa istom neurobiološkom patologijom, ne doživljavaju tragične posledice ili simptome već nastavljaju da vode samostalan život, je jedna od najvećih misterija 21. veka.

Kognitivne rezerve, znanje akumulirano kroz kontinuirano učenje, izgleda da igra važnu ulogu u suočavanju sa pojavom demencije. Kontinuirano novo učenje uči i mozak da menja svoje mentalne aktivnosti kako bi se suočio sa izazovima koje donosi nova situacija. Dakle, učenje nove veštine (igranje, crtanje, učenje novog jezika, sviranje instrumenta) ili treniranje prethodno netaknutih kognitivnih funkcija, na primer, kroz kognitivni trening mozga pruža mozgu potrebnu prilagodljivost da preispita i ponovo poveže svoja neuronska kola na nov način kada se suočava sa izazovima koje nameće demencija.